Najava izložbe Petar Hranuelli “Umotan u kamen“

PETAR HRANUELLI “UMOTAN U KAMEN“

vrijeme: 14. sij 2021. u 19:00 – 26. sij 2021. u 20:00
mjesto: Galerija 73, Požeška 83a, 11030 Beograd
url: http://www.galerija73.com/
http://www.galerija73.com/dogadjaj/petar-hranueli-skulpture-od-kamena

Većina radova koji će biti prikazani u Galeriji 73 nastali su u selu Tamnjanica, na jugoistoku Srbije. Poznat po tome što je odabirom kamena uspostavio vezu s klimom, Hranuelli je prvi put radio u kamenu iz Sićevačke klisure. Osim sićevačkog kamena, velik broj djela realiziran je i u poznatom prilepskom mramoru, u kojem se Petar već godinama majstorski vješto izražava, kako u malim tako i u monumentalnim formatima.

Rođen u Supetru (27. prosinca 1975.), a do 1994. godine živi u Postirama na otoku Braču. Izlaže od 1994. godine na 56 samostalnih i 107 skupnih izložbi u zemlji i inozemstvu. Dobitnik je nekoliko nagrada i priznanja, među koje izdvajamo: Otkupna nagrada Venere u medu, Gradski ured za poljoprivredu i šumarstvo, Zagreb (2007.), 1. nagrada žirija za XXVI izložbu malog formata, Šabac (2017., 2020.). 1. nagrada za skulpturu, IV Međunarodno bijenale akta “Marko Krstov Gregorić, Petrovac, Crna Gora “( 2018.)…

O njegovom umjetničkom radu pisali su istaknuti likovni kritičari: Zvonko Maković, Slavko Timotijević, Iva Körbler, Tonko Maroević, Ive Šimat Banov, Draženka Jalšić Ernečić, Nikola Albaneže, Olivera Vukotić, Stanko Špoljarić, Davorin Vujičić, Romana Tekić, Sonja Petrović Jagić, Vesna Bunčić, … Mnoga djela mu se nalaze u stalnom postavu muzeja, galerija, privatnim kolekcijama kod nas i u inozemstvu (Hrvatska, Slovenija, Njemačka, Nizozemska, Italija, Austrija, Srbija, Turska, Engleska, Crna Gora, Španjolska, Kalifornija, Čile, Švicarska, …)

UMOTAN U KAMEN

O Petru vajaru:

Šta je moglo opčiniti moj pogled tog jutra?
Kretanje oka prati linije taloženja u kamenu. Kamena prašina mi se taloži u zenicama. Misliš li da ću, ako zatvorim oči, nestati u njemu? To je još jedan dan na Zemlji, nestalan poput oblaka i umotan u kamen.
To sam ja.

O Petrovim delima:

Čovek je malo čudo ovog čulnog sveta, zatvoren u svoje kosti a iznutra tumara u nečem dovoljno toplom i krhkom u isti mah. Vizija bića uhvaćena u Petrovoj skulpturi zahteva od umetnika večnu budnost i
posmatranje, da nalik noćnoj ptici, vazda postaje lutalica jer ne postoje dve iste noći i dva ista dana.
Svako ko je proveo vreme sa Petrom, može u isto vreme spoznati odraslog coveka i obrise deteta u njemu, deteta koje snažno dubi kamen, igrajući se. Praviti nešto, za njega znači opuštati se ali biti
postojano svestan da nas naša snaga za ljubav i bol presudno određuje kao bića na ovoj zemlji.
Kada dobro osmotrite Petrovu Veneru, Manekenku, Ženu koja čeka svoga muža, Mladu, Odbeglu mladu, Otetu Europu, Majku, Majku sa detetom, Anđela, Anđela titravih krila, Ženu koja je sela da se odmori,
Ženu koja se budi, Ženu koja se šunja, Ženu koja trči po vetru, Ženu koja će poleteti, vi ste zapravo videli svaku ženu u određenoj formi – mitološkoj i realnoj – i njen životni ciklus ili makar jedan njegov deo.
Petrova dela s motivom žene su spomen na idol ali i više od toga – ona su studija opsesije primordijalnim u svima nama. Njeno telo jeste naše telo a naše ruke, noge i lica postaju njen nastavak u fizičkoj realnosti.

Uronjeni u njenu žensku fluidnost i gipkost, postajemo svedoci trenutka kada se sve tačke napetosti tela sjedinjuju u jednom lučnom savijanju gde kičmeni stub žene postaje oslonac sveta. Ona natkriljuje, štiti, šunja se, obilazi, pazi na sve oko sebe, ponekad nesvesna sopstvene sudbine i raskoši bića koja joj je data u trenutku stvaranja prve žene. Njeno načelo hranjenja proteže se od materice do maternje zemlje. Gestovi njenog tela u Petrovim delima, ukidaju svaki arhetipski stid koji u njoj prebiva. Ona je čedna i kada je plodna i kada je odbegla mlada u želji za bludnim životom punim strasti. Kada beži i stoji na vetru ona je jedno sa kinetikom pramaterije – vetrom. Upravo kao što i mi sami, stojeći na vetru i zatvarajući oči, intuitivno tonemo u drugačiju čulnost sopstvene kože, prolazeći kroz različite uspomene. Tada svi naši dodiri, prošli i potencijalni, postaju unutrašnje naslage intimnog sadržaja.

Strujanja vetra postaju vidljivi, utisnuti talasi na njenom isklesanom, belom telu. A nas dodiruje glatki kamen Petrove skulpture – mermerni nabori ženske odeće razvijaju se pred nama u dubinu i širinu, u istom talasu sa vlasima kose. Treptajem oka, primetićete i nebesku viziju pod uticajem vetra – anđela eteričnog i prozaičnog tela, koji tek sto je raširio krila i sprema se da poleti iz naše vizije u apstraktni prostor. Okruglina bića obitava u nama, zahvaljujući njima. Čini se da Petar svoje Anđele poistovećuje s prirodnim elementima, kakav je vetar, i s psihopompima naših duša. Je li to odista bila duša ili pak život koji se prevrtao poput spavača koji se budi? – pitao se još Moris Meterlink. Nesreća je čitavog našeg postojanja, što smo živeli tako udaljeni od naše duše i što se plašimo njenih najmanjih kretnji.
Petrovu ležeću figuru žene zatičemo u trzaju buđenja usnule duše. Drugačiji trzaj vidimo u telu Evrope i masivnom, tromom telu bika, pre njihovog zajedničkog uzletanja i konačnog nasilnog sjedinjavanja. U tu izdržljivu anatomiju životinje usađena je žeđ za životom i žestina koja se ne da ukrotiti a sama pokreće sve sto živi. Ipak, scena otmice odigrava se kroz figuru pognutog bika čija je razuzdana plodnost svedena dok on vešto omamljuje i zavodi ženu pred čin koji ona ne naslućuje. Sve se završava pogledom sove, noćne lutalice dubokih očiju. Svi smo nekad osetili njenu samotnjačku povučenost koja kida nit usuda. To su dva koluta tuge u kojima se sve češće ogledaju oči savremenog čoveka.

Stoga, postaje lako poistovetiti se sa Petrovom vizijom sveta utisnutom u kamenu. Taj kamen zadržao je ljudski miris, rečeno prometejskim jezikom.

O Petrovom crtežu:

Samo jednopotezni crtež umetnike ostavlja ogoljenim i neiskvarenim jer kada linija teče umetnik odjednom postaje svestan svog daha i stepena slobode koju iz časa u čas osvaja. U Petrovom crtežu, pa čak i potezu tušem, može se osetiti ta vrsta radosti i ushićenosti koja naslućuje radijalne pravce razvoja skulpture manjih ili većih dimenzija. Petrov crtež je skoncentrisana ustreptala vatra. Njegov potez se odlikuje lakoćom koja izbija odasvud – iz krivulje pognutih leđa, stubastih nogu, preko raširenih stopala u pokretu, masivne i stabilne ženske glave – čineći posmatrača svesnim sopstvene telesnosti. Postoji nešto misteriozno i zavodljivo nasmešeno k nama, u načinu na koji se linija nama otkriva – u tome i jeste tajna crtanja.

O uživanju vajara:

Pigmalionski zaokret u sebi nose Petrova dela koja veličaju ritualni pokret i slave sve one komadiće stakla u travi koji su ostali kao svedoci igranja i uživanja. Svi mi postajemo sablasne, izuvijane figure u tom noćnom liminalnom prostoru, ispunjenom zvezdama, ruku ispruženih ka nebu i oslobođeni životnog bremena makar u tim trenucima zajedničke igre. Prema Eugenu Finku, svaka igra je obojena razdraganošću, ona je vatrena – krilata i u sebi može da objedini i patnju i duboku tugu, kao i da veselo prihvati ono što je užasno. Tada, u tom pejzažu, sve naše različitosti postaju ništavne. Petrove skulpture su prepune sećanja na različite panorame i razgovore, glasove i urlike, objedinjene pesmom jer smo se susreli zahvaljujući njegovoj empatiji prema drugima a pre svega ljubavi umetnika prema čoveku samom. On razume ljudsko srce, ljudsko iskustvo igre i slobode. To je deo njegovog kanona. Uz osmeh, na kraju mogu reći, s lakoćom, o lakoći: Jedan je Petar a „Petar je Vetar“.

Maja Obradović

GALERIJA 73, BEOGRAD
14.1.-26.1.2021.